Otra vez tambores de guerra, y son siempre los mismos quienes los percuten. Decía Roger Garaudy que “Occidente es un accidente mortal para la humanidad”.

Llamo Occidente a la totalidad del territorio sometido a las tres religiones monoteístas. La línea divisoria entre el Este y el Oeste es la frontera de Paquistán con la India. Lo que aquí llamamos Oriente Próximo y Oriente Medio es en realidad Extremo Occidente.

Hurguen en las hemerotecas… Todas las guerras mayores de los últimos veinte años han sido desencadenadas por la OTAN, la Unión Europea y el Pentágono con o sin la anuencia de la ONU. A saber: las dos de Iraq, la de la extinta Yugoslavia, la de Afganistán, la de Libia y ahora, si el sentido común no lo impide, la de Siria.

¿Se me olvida alguna?

Las de Chechenia y Georgia fueron escaramuzas de corta duración. La del Líbano, que ya cesó, pero cuyo rescoldo se reaviva ahora, es secuela de la que desde hace casi mil años incendia los campos de Palestina.

Judíos, moros y cristianos… Monoteístas. Siempre va ese sonsonete al trigo...

“Agua del infierno” llamaban en la Edad Media al petróleo. Razón llevaban.

Como saben, me gusta recordar viejos episodios de nuestra Historia. Sobre todo si causan respeto por lo que algunos paisanos nuestros fueron capaces de hacer. O intentar. Situaciones con posible lectura paralela, de aplicación al tiempo en que vivimos. Les aseguro que es un ejercicio casi analgésico; sobre todo esos días funestos, cuando creo que la única solución serían toneladas de napalm seguidas por una repoblación de parejas mixtas compuestas, por ejemplo, de suecos y africanos. Sin embargo, cuando una de esas viejas historias viene a la memoria, concluyo que quizás no sea imprescindible el napalm. Siempre hubo aquí compatriotas capaces de hacer cosas que valen la pena, me digo. Y en alguna parte estarán todavía. Como estuvieron.

Discomfort is often a door opening to growth.

Ono što sam od života naučio je,
Da bez obzira na to koliko je neko dobar čovek,
ponekad te mogu povrediti i zbog toga moramo da praštamo.

Potrebne su godine da bi se izgradilo poverenje a samo par sekundi da bi se uništilo..
Ne moramo da menjamo prijatelje ako shvatimo da se prijatelji menjaju..

Okolnosti i sredina imaju uticaja na naše živote,
ali smo mi ti koji su odgovorni za sebe..
Da moraš da kontrolišeš svoje postupke da oni ne bi kontrolisali tebe...

Da strpljenje zahteva dosta vežbe..da postoje ljudi koji nas vole,
ali jednostavno neznaju kako da to pokažu..

Ponekad osoba za koju misliš da će te povrediti i naterati te u propast ..
Je u stvari jedna od retkih koja će ti pomoći da ustaneš..

Nikad ne bi trebalo reći detetu da su snovi lažni, bila bi za njega tragedija da to zna..

Nije uvek dovoljno da ti neko oprosti,
u većini slučajeva moraš prvo oprostiti sam sebi..

Da u koliko god komada ti je slomljeno srce, svet to neće prestati da ispravlja..

Da ima Boga hteo bi da srećemo sve pogrešne ljude pre nego one prave..
Da onda kada konačno sretnemo one prave budemo zahvalni na tom poklonu..

Kada se vrata sreće zatvore, druga vrata se otvore..
ali često gledamo tako dugo u ta zatvorena vrata..da ne vidimo šta se to otvorilo za nas..

Najbolji prijatelj je onaj sa kojim možeš sedeti na tremu i šetati..
Bez da izgovoriš i reč i kada odeš osećaj je kao da je to najbolja konverzacija koju si ikada
vodio.

Tačno je to da ne znamo šta imamo pre nego što to nađemo, ali je isto tako tačno,
da ne znamo Å¡ta nam je nedostajalo pre nego Å¡to se vrati..

Ne posmatrajte izgled, može da vas zavara, ne sledite bogatstvo čak iako
može da iščezne,
Nađi nekoga ko te zasmejava, zato što je samo osmeh potreban da se ulepša dan,
nađi ono što ti uveseljava srce..

Postoje trenutci u životu kada ti neko tako mnogo nedostaje..
da poželiš da ih možeš uzeti iz svojih snova i stvarno ih zagrliti..

Sanjaj što poželiš, idi gde god poželiš da ideš.. zato što imaš samo jedan život..
i jednu šansu da radiš stvari koje želiš da radiš..

Najsrećniji ljudi najčešće nemaju najbolje od svega,
oni samo naprave najbolje od svega što im se nađe na putu.

Najbolja budućnost je ona koja se gradi na zaboravljenoj prošlosti..

Ne može ti dobro ići u životu dok ne pustiš svoje prošle neuspehe i tuge.

Svi smo mi savršeno nesavršeni.

I know what the value [of storytelling] is to me -- varied and huge, giving me everything from delight, to knowledge, to access to friends and colleagues, a desirable identity through valued work, escape from pain, and a steady income. Not bad, for something so intangible as making and selling dream-by-number kits.

Writers can live everywhere. It’s our superpower.