Duga popodnevna sjenka, tmurna duÅ¡a brda, puzila je poljem, zatamnjujući ga, preÅ¡la je i preko mene, opkolila me odasvud, a sunÄana strana je bježala od nje, uzmiÄući prema drugom brdu. Daleko je noć, to je samo njen rani predznak, neÅ¡to zloslutno je u tim mrkim prethodnicama. Nikoga nema na polju prepolovljenom sjenkom, puste su obje strane, jedini ja stojim na toj zavaÄ‘enoj Å¡irini Å¡to se zamraÄuje, sitan u prostoru Å¡to se zatvara, obuzet mutnim tjeskobama koje nosi moja prastara duÅ¡a, tuÄ‘a a moja. Sam u polju, sam u svijetu, nemoćan pred tajnama zemlje i Å¡irinama neba. A onda se odnekle od brda, od kuća u pristranku, zaÄula neÄija pjesma, probijala se kroz sunÄani prostor polja do moje sjenke, kao da mi je iÅ¡la u pomoć, i zaista me oslobodila kratke i bezrazložne zaÄaranosti.
— MeÅ¡a Selimović
scenery
