Bože moj...
Prošao sam kroz Vukovar mnogo puta...(...)
Kad sam dolazio sa zapadne strane, iz Italije, sa mora, iz Zagreba ili Ljubljane, tu sam prvi put nailazio na putokaz za Novi Sad, i, iako je kraj imena moje varoÅ¡i Äitko pisalo ''82 km'', tog momenta sam, iz bezbroj razloga, uvek raÄunao da sam stigao Kući?
Dudule je u pravu, liÄe, joÅ¡ kako liÄe...
Ne samo zbog Dunava, bokora zelenila, austrougarskih kućerina i rasipniÄki Å¡irokih ulica, već (i uglavnom), zbog pitomosti, zbog onog retkog osjećaja koji mi se javljao samo u naroÄitim gradovima, da bi tu i u tri po ponoći mogao proÅ¡etati s Onom Koju Volim, ne zazirući od automobila koji usporavaju, i ne prelazeći na drugu stranu kad neko naiÄ‘e u susret...
Puno puta je vukovarski vazduh pirnuo pod svodovima mojih pluća, svirala je tu ona ista muzika na koju i ja pleÅ¡em svoj život, mirni ljudi i stabilne laÄ‘e, tesne suknje i komotne Äarde, obala i gimnazija, korzo i pozoriÅ¡te, sasvim dovoljno za pametnog Äoveka...
A opet...
Bojim se da na taj gradić nikad više neću pomisliti onako kako ga se sećam, nego onako kako mi se prikazao u sledećoj Duletovoj tišini, u onoj poslednjoj, najdužoj, koju nisam ni uspeo da odbrojim do kraja, jer je otišao nenadano, ne rekavši pozdrav...
— ÄorÄ‘e BalaÅ¡ević
antiwargood-willmelancholic