Svako dalje ratovanje na ovim prostorima bi bilo bezumno naplaćivanje drumarine preko jednog poruÅ¡enog mosta ljudskosti. Plaćanje novim životima preko ruÅ¡evine koja nikuda ne vodi, a koja samo optiÄkom varkom razdvaja jednu te istu obalu. Nismo mi isto, reći će zadrti, mada dva metra zemlje i crv ne prave neku razliku. Krv je krv. Jetra je jetra. Mozak je mozak. Smrt je smrt. Ali to sve i ne Äini ono Å¡to je bio neki Äovek. Već sadržaj istog. Sadržaj Äini i neÄoveka. To je najporaznije od svega, mogućnost za zverstvo sa ljudskom sposobnošću ignorisanja razuma i onog Å¡to se zapravo Äini. Uniženje Äinom. KonaÄnog razreÅ¡enja slepog creva nerazumnosti na prostoru Balkana ne može biti, jer on zahteva jednu zversku bezumnost i demonsku brutalnost. A posle zverstava nema pobednika. Posle zverstava ne ostaju ljudi. Niti zver može biti pobednik iÄega. Tu, oko tih ruÅ¡evina, svi osećaju nekakve oÄi na svom potiljku. OpuÅ¡tanje je samo privid. Život ti se "kao" normalno odvija, ako ne gledaÅ¡ ka ruÅ¡evini, ali gorÄina ostaje, jer ruÅ¡evina stoji, zagaÄ‘uje vodu koju svi piju. Natopila se krvlju i piÅ¡a sad, kad god je narod najžedniji. Ulazi u sistem, upisuje se u gene. Truje organizam. I Å¡to je najgore, zapaljiva je. Samozapaljiva. RuÅ¡evina mosta, koji ne vodi nigde, podignutog da ubeÄ‘uje da postoje nekakve strane, da se iÅ¡ta razdvaja. Mada nije razdvajao nikad taj most ljude od ljudi, razdvojio je ljude od neljudi. Å to je i jedina podela na ovom svetu, sve ostale podele su delo neljudskosti. Pravio ih ili prihvatao.
— Ratko Petrović
ljudimostmostovi